Poštovani gradonačelniče,
Nikada me plaho nisu zanimale priče o Vama niti o lokalnim vlastima uopšte. Valjda sam svjesna da nam je sve to servirano s vrha i da je naše samo da prihvatimo ono sto je pred nama. Glasali, neglasali- isti klinac. Tako sam prihvatila i Vas. Nužno zlo. Da niste Vi, bio bi neko sličan ili isti. I tako…
Pratim ja saopštenja Štaba za vanredne situacije. Moram. Hem radim, hem imam dijete tinejdžera. Išlo joj se na svirku Rock ko fol. Jedva sam je odgovorila. Kazem joj fino: “Nemoj, ćeri. Nije džabe gradonačelnik zabranio svirke na otvorenom a dozvolio stiskavac u klubu. Zna čovjek da je virus stvaran.” Poslušalo dijete. Šta će drugo…
Jel’ Vam se štucalo jutros, gradonačelniče? Opsovala sam Vas, onako iz duše. I Vas i najbliže Vam saradnike. Odgovorne za prijedorsku bolnicu s posebnim apetitom. Psovala sam i svoje nastavnike istorije i sve udžbenike o herojima izniklim iz naroda. Naučiše me da imam očekivanja. A neispunjena očekivanja bole.
Kad ono bi sjednica Štaba za vanredne situacije grada Prijedora, gradonačelniče? Juče? Preključe?
I bi saopštenje.
“Obavezuju se nadzorni i kontrolni organi na području grada Prijedora da intenzivno vrše kontrolu poštivanja mjera zaštite i mjera za sprečavanje pojave i širenja novog virusa korona koje su donesene od strane Republičkog i Gradskog štaba za vanredene situacije.”
Meni to super. Učili me da poštujem. Čuvate nas. Elem…
Jutros sam morala do bolnice. Poranila da ne kasnim puno na posao. Bila ćetvrta u redu. Držala distancu od 2m i imala masku. Kaze portir rade od sedam.
Ove tri slike su napravljene u 7:15, 7:20 i 7:25. Niko iz bolnice nije izašao na trijažni punkt da izmjeri temperaturu i uzme izjave ili sta je vec trebalo. Niko. Ma ni da upozori pacijente da se barem odmaknu jedni od drugih. Niko. Onkoloških pacijenata koliko hoćete. I onih drugih. Kišu, gradonačelniče. Kašlju. Razmjenjuju hemijske olovke. Niko ne dezinfikuje ruke. U krugu bolnice, gradonačelniče. Pred očima portira. Bez prisustva medicinskog osoblja. Medicinski tehničar je, s maskom ispod brade, prošetao do obliznjeg kioska. Laganim korakom, gradonačelniče. Gledao nas je. Nezainteresovano.
Ja sam u 7:25 otišla u privatnu labaratoriju. Žao mi sto sam platila pretrage. Od tog novca sam svojoj tinejdzerki obećala farmerke. Pričekaće sljedeću platu. Mora. Žao mi ljudi koji sebi to nisu mogli priuštiti. Onih koji ostadoše da čekaju i dalje i zbijaju redove. Žao mi bakice koja je platila komšiji da je doveze iz Garevaca da bi stigla na vrijeme i ostala da stoji. Duže od sat vremena, gradonačelniče. Bakica, gradonačelniče. Nečija majka. Baka.
Dobro jutro, gradonačelniče. Jeste li se naspavali jutros? Ja nisam.
Mene su učili da je gadno kad te stignu nečije suze. Gadna je to sudbina, kažu. A ja se jutros rasplakala. Zbog ironije. Zbog nemoći. Zbog nenormalnih uslova zivota i propuštenih trenutaka.
Znate li da svojoj kćerki ne govorim “volim te” dovoljno često? Ne mogu stići od “Operi ruke, sine. Dezinfikuj ih. Uzmi vitamine.” Danas sam svjesna greške. Prije ovog pisma sam joj poslala poruku. Može i na svirku večeras, ako želi.
Jel’ pismo pogrešno adresirano? Šta vi kao pojedinac možete? Šta imate s tim?
Spremite se ujutro prije sedam. Otiđite pred bolnicu. Stanite pored svojih sugrađana. Uvjerite se. Onda otiđite na sjednicu Štaba. Dajte izjavu.
Dobar smo mi narod, gradonačelniče. Cijenićemo učinjeno. I nagraditi. Na izborima.
Izazivam vas.
I čekam.
Alma
