Život

30. april 1992. – Preuzimanje vlasti u Prijedoru od strane Srba

April 1992. – Preuzimanje vlasti u Prijedoru od strane Srba

Tog jutra, 30.04.1992. ustali smo rano kao i uvijek. Moralo se požuriti na pijacu.

„Lijepo je vrijeme, kao stvoreno za raditi. Danas bi se moglo nešto i prodati“, reče Nazmija slažući gajbe sa sadom paradajza i paprika u prikolicu od auta. Sami smo napravili rasadnik, posijali sjeme, zalijevali, i rezultati su bili tu. Bilo nam je to prvi put da sami uzgajamo, jer bilo je isplatnije kupiti gotov sad u Hrvatskoj, ali sad se nije moglo nikud dalje iz Prijedora. Zbog rata su sve ceste bile zatvorene.

“Jesi l’ gotov? Hajmo dok je ranije!“ dođe i Faruk, Nazmijin brat, te stavi i svoju robu u gepek.

Sjedoše u auto i odoše. Pratila sam ih pogledom dok su zamicali kraj Hadžinovca i unaprijed se radovala zaradi. „Iduće godine ćemo, ako Bog da, napraviti još veći rasadnik“, mislila sam u sebi. Pošto je Selma još spavala, a meni dosadno samoj, krenula sam da vidim šta mi rade svekar i svekrva, jesu li popili kahvu. Na putu kraj prodavnice od Nazmijinog najstarijeg brata Mirse, srela sam školsku djecu koja su se vraćala iz škole.

„Šta je djeco, što se vi vraćate ranije, nije danas nikakav praznik. Šta je bilo?“

„Nema danas škole. Nisu došle učiteljice, neće ni doći. Pustile nas Alema i Asija da idemo kući.“

Produžila su djeca dalje, vesela i sretna što nema škole, a ja sam ostala na sred puta ne znajući krenuti dalje. „Kako je moguće da nijedna učiteljica nije došla? Ne dolaze sve autobusom, neke imaju auta, pa mogle su bar one doći! Al’ da nijedna nije došla, baš čudno“, razmišljala sam u sebi. Ušla sam kod Majke i Ćaće (kako smo zvali svekra i svekrvu od milja) u kuću i uzbuđeno sam im pričala šta sam čula od djece. Naglabali smo šta bi to moglo biti, i u tom smo vidjeli grupu ljudi kako se vraćaju kućama, iako su trebali već biti na poslu. Majka i ja smo istrčale da ih pitamo zašto se vraćaju. Po njihovim smrknutim, zabrinutim licima vidjele smo da nešto nije u redu.

„Šta je? Šta je bilo?!“ vikala je Majka za njima.

„Ah, bolje da ne znaš. Nije bilo autobusa, pa smo krenuli pješice na posao, kad ono na mostu rampa. Ne može se dalje. Srbi su zauzeli Prijedor. Svi su naoružani, njihova zastava vijori se na mostu. Ne daju nam proći, kažu, dok se ne smiri situacija“, pričali su oni odhukujući.Te riječi su bile kao grom iz vedra neba. Nismo se tome nadali, iako je u Sarajevu već gorjelo. Juče smo slušali na Radio Prijedoru da je bila sjednica policije. Dogovorili su se da se neće dijeliti kao što je učinjeno u nekim opštinama. Ostaje SUP kao što je i bio. Izgrlili su se i izljubili, a danas skroz druga priča. „Šta je sa Nazmijom i Farkom, do sad su mogli stići do mosta, kako se ne vraćaju još?“ pitala sam se u strahu. Onda sam se sjetila da su Bađa i Suada, djever mi i jetrva, otišli u četiri sata ujutro. Uvjek su išli tako rano na pijacu, jer je bilo posla u grilu ranije nego obično. „Gdje su njih dvoje, kako su prešli most, hoće li ih zarobiti u gradu?!“ navirala su mi pitanja u glavu.

U tome sam ugledala plavu Ladu kako dolazi i laknulo mi je. Dok su izlazili iz auta, Nazmija i Farko blijedi kao kreč, jasno mi je bilo koliko su bili iznenađeni novonastalom situacijom. Čekala sam da počnu sami pričati, jer znali su da znam šta se desilo, dok sam ih čekala na sred ceste. Međutim, Majka nije mogla izdržati pa je trčala iz kuće vičući:

„Šta je bilo, jeste l’ išli na most?“

„Nismo! Što ćemo, kad i ‘nako ne daju proći. Puštali su valjda ranije ali sad ne daju više nikom. Bađa i Suada su prošli jer su poranili jutros. Bolje bi bilo da nisu ni oni. Ko zna šta se dešava u gradu!“ pričao je Farko izbacujući svoju robu iz auta.

Kad je završio, Nazmija je upalio Ladu i okrenuo u naš put. I ja sam krenula za njim. „Sigurno je i Selma ustala, a ja skroz zaboravila na nju!“ tek tad sam se sjetila.

Poslije sam vidjela kako se muškarci iz komšiluka iskupljaju po cesti. I ko je trebao biti na poslu, sad je bio tu. Kod Hamzine ograde je bilo zborno mjesto. Inače su se tu uvijek iskupljali kad komentarišu o politici. Hamzo, Ekrem, Rasim, Hedo, Avdo, Sua, svi su već bili tu. Otišao je i Nazmija kod njih, a ja sam stala sa jetrvom Minkom kod prodavnice i slušale smo šta pričaju. Komšinica Halida je pušeći gledala kroz prozor od kuhinje, želeći takođe da čuje debatu. Čak se i Ćaća u kolicima primaknuo, koliko je mogao bliže do puta, da i on čuje šta se priča.

„Ko bi se nad'o tome, juče je bilo sve normalno a vidi danas!“ vikao je jedan od muškaraca.

„Znao sam ja šta će biti dok je zapucalo u Sarajevu, nije njima vjerovati!“ odgovarao je drugi.

„Napravili mitraljesko gnijezdo na mostu. Kažu da ima i snajperista na Hotelu Prijedor“, mješali su se jedni drugima u riječ.

Mnogi su se pitali: „Šta ćemo sad?“

„Oružja nemamo, sasvim malo!“

„Trebalo bi napraviti straže!“

Vidjela sam da će se ta rasprava produžiti u nedogled i zato sam se vratila u kuću spremati ručak. Jedva smo čekali da se Bađa i Suada vrate iz grila. Bojali smo se za njih, ali nas je interesovalo i šta se dešava u gradu. Kad se pojavila njihova Regata, svi smo istrčali pred njih i obasuli ih pitanjima.

„Nismo imali pojma šta se dešava, sve dok nismo došli na most“, pričao je Bađa. „Bila je magla pa se ništa nije vidjelo. Odjednom je ispred nas stajala straža i vidio sam da moram stati.

„Kud ste vi krenuli ranije? Izlazite iz auta!“ derao se jedan na nas. Izlazeći, pravd'o sam se: „Pošli smo raditi, uvijek ‘vako poranimo.“

„Šta imaš unutra?“ pit'o je drugi vojnik i zagled'o u auto.

„Ćevapi, sve su to ćevapi“, otkrivao sam plastične posude sa friškim ćevapima.

„Aha, ti si onaj ćevabdžija sa pijace! Jeo sam često kod tebe.“

„Imaš li šta od oružja?“ pit'o je treći koji je zagled'o u gepek.

„Nemam, šta će mi oružje? Ja samo znam raditi, ostalo me ne interesuje!“

On me pretres'o za svaki slučaj, pregled'o ladice po autu i kad je vidio da nemam ništa, rekli su mi da mogu dalje. Tako smo i uradili, ali smo se ubrzo pokajali što se nismo vratili sa mosta. Kod Doma oficira čekala je opet straža. I ti su nas pretresli, čudeći se što su nas oni na mostu pustili u grad, ali su nam i oni dozvolili da produžimo. Iako je bilo baš rano, ulica je bila puna njihove milicije. Svi su bili naoružani do zuba. Imali su i svoje oznake, nisu ko one prije. Još nas je jedna straža zaustavila i pretresala, ali i oni su nas pustili dalje“ , završio je Bađa.

„Je l’ bilo naroda na pijaci?“ pitali smo ih.

„Slabo, uglavnom oni iz Puharske i Čejreka. Sa Brda nije niko bio. Kad smo se vraćali, tek tad smo vidjeli da su svugdje njihove zastave, na svim važnijim objektima, a ispred mitraljeska gnijezda. Mislili smo samo da nam je stići do kuće. I'nako smo skoro džaba išli. Kad nema naroda, nema ni posla!“ izbacivao je Bađa neprodane ćevape iz auta.

Svi smo se razišli svojim kućama ne bi li na Radio Prijedoru čuli što god opširnije.

„Slušate srpski Radio Prijedor“, čuli smo poznati glas spikerke Jasminke Mudrinić, a iza toga „Marš na Drinu“. Taktovi pjesme odzvanjali su nam u ušima i djelovali gore nego da nas je neko lupao čekićem po glavi.

Kadiric (Crljenkovic) Ferida

Leave a Reply