Пише: Aнто Томић

KafaХамбург, неки дан…

Пре пар дана, читам на Facebook-у статус једне пријатељице београдске, жене у црно одевене :

” Напуштају ме пријатељи, напуштају ме другови школски .”

Разлог губљења пријатеља је њено писање и ширење истине. Чудни су пути господњи, чудни су пријатељи овоземаљски.

И само пар дана касније , постављам један линк на фејс , скинут са зида пријатеља београдског ( Zokster Something) , о јутарњој кафи у републици шумској. Пар лајкова, неколико коментара и затрпан инбокс.

Комотно бих могао преписати Тамарин статус:

” Напуштају ме пријатељи, напуштају ме рођаци бањалучки. ”

Месецима пишем приче о години 92’ , o логорима смрти, животу и преживљавању тих давних, ружних дана, о “немилим догађајима”, о рату без рата….

Пишем онако како је било. Потврђено од десетина других, верификовано од судова БиХ и хашког трибунала. Виђено на свим светским ТВ каналима, записано у свим белосветским новинама. Све већ виђено, све познато. Истина. Једна и једина.

А од пријатеља и рођака ни мукца.

Али, коцкица шећера у кафи јутарњој изазва реакцију :

Пријатељи моји приједорски и рођаци моји бањалучки ме оптужују за ширење мржње, дебилност, грозоморност, за лажи и злонамерност.

Моје приче су клевете и лажи.

Споминју ми Јасеновац, Дракулић, Стару Градишку и Косово Поље , Турке, усташе и НДХ.

Мени, као и сваком поштеном Босанцу- католику ( неки би рекли – Хрвату ), мрска је и срамна свака помисао на усташка злодела почињена у 2. светском рату. И молит ћу, веке векова за опрост и за спокој душа убијених.

Али, рођаци и пријатељи моји приједорски и бањалучки, нигде не споменусте Омарску, Трнопоље, Кератерм, Мањачу иако су ова места и временски и географски много ближи. И рођаци моји, нигде не споменусте да вам је деда / прадеда заклан од четничке руке 42’ године у Пискавици.

И могу вам опростити, људски је. И не морате ми веровати. Имате ви РТРС , Глас српске, Козарски весник, имате ви свог Рајка Васића, Милета и Маркана. Веродостојне институције и људе од поверења.

И један добронамеран савет : немојте, случајно, шетати којекаквим парковима бањалучким, можете срести и чути којекакве људе другачијих размишљања.

P.S. Рођаци моји бањалучки, да ли вам понекад недостају Петровићи, Видовићи, Лакићи, Хаврленке, Кесери, Гагуле, Крутијаци, Томићи, Мулахметовићи, Марићи, Травари…и други рођаци, из Бањалуке протерани , по целом свету разбацани ?

P.P.S. Пишем вам ово , рођаци и пријатељи моји мили, екавицом и ћирилицом ради бољег разумевања.

P.P.P.S. И не помислите, мили моји, да је ово опроштајно писмо. Ипак вас ја волем.