Piše: Nikolina Balaban
CrveniKarmin1Da li je besmisleno uopšte pisati o ovakvim stvarima. Da li je baš neophodno dokazivati da je voda mokra? Ali pošto je očigledno da se sve mora crtati, te da poricanje ratnih zločine, odnosno ,,upakivanje,, istih, mislim da se ipak mora mora, ako ništa drugo, a ono bar pisati, govoriti… A zašto čoveka obuzme osećanje uzaludnosti svakog napora…

Pletemo se samiću, sećate li ste igre i istoimene dečije serije. E, vidite mi sami sebe zaplićemo. Davno sam čitala ,,Zločin i kazna,, i sad mi na pamet padaju neka poređenja sa nama, sa njima, sa ratom, sa zločinima, sa Prijedorom, sa Srebrenicom, Višegradom, sa ovim nesretnim ratom…
Kažemo, dobro, zločin je, stravičan zločin, u redu prihvatamo (šta tu ima da se prihvati?!?), ali kazna, a o pokajanju, a o oprostu… A i Raskoljnikov ih užasno nervira. Tunjavka grize savest što je roknuo tamo neku babuskeru, okorelu zelenašicu koja pije krv ruskoj sirotinji. A šta bi tek bilo da je masovno ubijao žene i decu? Ili da je visoki funkcioner ,,institucije,, (čitaj partije, vojske, policije, države…) koja je organizovala paravojne formacije i slala ih u pokolj i pljačku, u grabež i palež? Neki ljudi stvarno imaju preterano osetljiv stomak. A i ne priliči NJIMA da sami prljaju ruke. Njihovo je da osmisle zločin, da mu pronađe neko uzvišeno opravdanje, pa da organizuje izvođače radova i povlači konce iz udobne pozadine. Um caruje, a snaga sekirom zamahuje. Sami smo sebi zagonetka, a odgonetanje nikako da nam krene.
Valjda se o poricanju realnosti ratnih zločina najbolje piše negirajući realnost pisanja o ratnim zločinima. Nije lako kad se stvarnost izmakne iz lepo osmišljenih teorijica, čitav svet se sruši. A sve smo tako lepo zamislili, razdelili, rasporedili, čitavu stvarnost ufiočili, kad ono – realnost je odjednom postala neposlušna i odbija da se povinuje našim zamislima. Kakav bezobrazluk. Jer u toj zamišljenoj realnosti sve je jednostavno, kao na arhitektonskom planu kuće. A onda se na terenu utvrdi da se na mestu gde je predviđena gradnja nalazi močvara. Zato je bolje ne izlaziti na teren.
Ne mislim ni ja da realnost treba da izgleda ovako. Ali ne piše šta da se radi kad se predviđeno ne desi. U najboljem slučaju, može da se nađe uputstvo kako sebi prilepiti „etičku etiketu“, da se poslužim izrazom Mirnesa Sokolovića. Problem je što je realnost mnogo užasnija nego što profesorski um može da zamisli. Ovde se već približavam ,,ozbiljnom,, razgovoru, što je nemoguća misija, pa je bolje da se na vreme zaustavim.
A o tome, da je ovo ,,bure baruta,, u kome svaka budala sa sve tri strane sutra ponovo može početi neki novi svoj, a onda naš rat. Dete može…,,A ljudi su zla deca, deca po pameti, a zla po činu,, M. Selimović. Niko ne mari.
Srbi, a i Bošnjaci, a i Hrvati, a i ostali odvajajte žito od kukolja i ne dajte da se širi takva pogan. Potpisano crvenim karminom.